Biti saveznik LGBTQI+ zajednice ne znači imati odgovore na sva pitanja, niti govoriti u ime drugih. Znači biti spreman da saslušamo, da učimo i da preispitamo uverenja sa kojima smo odrasli. Znači prepoznati nepravdu čak i onda kada se ne događa nama i ne okretati glavu kada neko zbog onoga što jeste postane predmet podsmeha, osude ili odbacivanja.
Često ne razmišljamo o tome koliko slobode podrazumevamo. Da nekoga uhvatimo za ruku na ulici, pomenemo voljenu osobu u razgovoru, predstavimo partnera prijateljima ili porodici, a da pritom ne moramo da procenjujemo moguće posledice. Za mnoge ljude, ono što drugima dolazi prirodno i bez razmišljanja još uvek predstavlja rizik. I upravo zato je važno da budemo tu — ne iz sažaljenja, već iz poštovanja prema drugom ljudskom biću.
Savezništvo se ne dokazuje samo velikim rečima i javnim porukama. Ono se vidi u svakodnevnim postupcima: u razgovoru u kojem ne dopuštamo da predrasude prođu kao šala, u spremnosti da priznamo kada pogrešimo i u hrabrosti da stanemo uz nekoga onda kada bi ćutanje bilo jednostavnije. Nekada je podrška samo rečenica: „Razumem te. Tu sam.“ Možda nikada nećemo saznati koliko je nekome značila, ali to ne umanjuje njenu vrednost.
Moj put ka razumevanju počeo je kroz ljude koje poznajem i volim, kroz prijateljstva i odnose koji su mi pomogli da preispitam ono što sam ranije prihvatala zdravo za gotovo. Tada sam shvatila koliko često nas naučena uverenja udaljavaju od jednostavne istine: iza svakog identiteta nalazi se čovek koji želi da bude prihvaćen, da voli i da živi bez straha.
Ne moramo razumeti svako tuđe iskustvo da bismo poštovali nečije dostojanstvo. Ne moramo biti deo LGBTQI+ zajednice da bismo se zalagali za njena prava. Dovoljno je da razumemo da sloboda jednog čoveka ne oduzima ništa drugom i da ljubav ne postaje manje vredna zato što ne liči na našu.
Svet ne menjamo uvek velikim gestovima. Ponekad ga menjamo time što nekome pružimo sigurnost da bude ono što jeste, što odbijemo da učestvujemo u nečijem ponižavanju i što pokažemo da prihvatanje nije uslovljeno time koliko se neko uklapa u naša očekivanja.
Biti saveznik znači biti deo sveta u kojem niko neće morati da bira između ljubavi i prihvatanja, između istine o sebi i straha da će zbog nje izgubiti druge.
Jer na kraju, ne bi trebalo da nas određuje to koga volimo, već način na koji volimo i koliko smo spremni da drugima ostavimo slobodu da žive svoju istinu. A možda je upravo to jedan od najiskrenijih oblika ljudskosti — da nekome budemo razlog da se oseća manje sam, a više slobodan.
Živkica Jancić