31.08.2021. » 11:43
OP - ED KULTURNA SARADNJA: NI PUT SLUGERANJSTVA, NI PUT AKTIVIZMA - Aleksandar Dunđerin
Tokom 2020. godine bio sam angažovan da u okviru prvog mitrovačkog Zana festivala za knjigu poezije Zana odabarem najbolje ljubavne pesme srpskih kosovskih stvaralaca koji su pisali u drugoj polovini XX veka. Kolega Fazli Hajrizi vršio je selekciju kosovskih pisaca koji su u datom razdoblju pisali na albanskom jeziku. Srpske pesme prevedene su na albanski i engleski jezik, dok su one albanskih književnika prevedene na srpski i engleski jezik. Sve su čitane, i na albanskom i na srpskom jeziku, u emisijama koje su emitovane na kanalima RTK. Ovo izdanje u tri toma, i na tri jezika, kao i čitav festival, čije su urednice bile Nora Prekazi Hoti i Miljana Dunđerin, odličan su primer ne samo kako su kulturna saradnja i kulturna razmena između kosovskih Albanaca i kosovskih Srba moguća, nego i kako rezultat takve saradnje i razmene može da bude veoma vidljiv ali i dugoročno koristan – albanska i srpska javnost bila je u prilici da se upozna, na svom jeziku, sa najvećim dometima albanskih i srpskih autora koji su tokom prethodnog veka živeli i stvarali jedno pored drugih, na istom prostoru, da uoči njihove sličnosti i razlike, u pogledu odabira tema, u stilu, u percepciji kosovske stvarnosti. Razlog zašto ovaj festival može da se okvalifikuje kao uspešan „multietnički umetnički projekat“ nalazi se u jednoj, naoko, logičnoj činjenici – Hajrizi i ja imali smo potpunu slobodu da, u skladu sa našim uverenjima i stručnosti, odaberemo autore i njihove pesme i o njima pišemo onako kako zaista osećamo, da pišemo i govorimo ono što mislimo, bez ikakve cenzure i autocenzure.
Tokom 2020. godine bio sam angažovan da u okviru prvog mitrovačkog Zana festivala za knjigu poezije Zana odabarem najbolje ljubavne pesme srpskih kosovskih stvaralaca koji su pisali u drugoj polovini XX veka. Kolega Fazli Hajrizi vršio je selekciju kosovskih pisaca koji su u datom razdoblju pisali na albanskom jeziku. Srpske pesme prevedene su na albanski i engleski jezik, dok su one albanskih književnika prevedene na srpski i engleski jezik. Sve su čitane, i na albanskom i na srpskom jeziku, u emisijama koje su emitovane na kanalima RTK. Ovo izdanje u tri toma, i na tri jezika, kao i čitav festival, čije su urednice bile Nora Prekazi Hoti i Miljana Dunđerin, odličan su primer ne samo kako su kulturna saradnja i kulturna razmena između kosovskih Albanaca i kosovskih Srba moguća, nego i kako rezultat takve saradnje i razmene može da bude veoma vidljiv ali i dugoročno koristan – albanska i srpska javnost bila je u prilici da se upozna, na svom jeziku, sa najvećim dometima albanskih i srpskih autora koji su tokom prethodnog veka živeli i stvarali jedno pored drugih, na istom prostoru, da uoči njihove sličnosti i razlike, u pogledu odabira tema, u stilu, u percepciji kosovske stvarnosti. Razlog zašto ovaj festival može da se okvalifikuje kao uspešan „multietnički umetnički projekat“ nalazi se u jednoj, naoko, logičnoj činjenici – Hajrizi i ja imali smo potpunu slobodu da, u skladu sa našim uverenjima i stručnosti, odaberemo autore i njihove pesme i o njima pišemo onako kako zaista osećamo, da pišemo i govorimo ono što mislimo, bez ikakve cenzure i autocenzure.
Nažalost, iako već sedmu sezonu vodim sa suprugom Miljanom Privatni kulturni centar „Akvarijus“, koji je za ovakve oblike saradnje više nego zainteresovan, ovaj primer je jedinstven i usamljen u moru „projekata“ čije su ključne reči „umetnost“, „multietičnost“, „kulturna razmena“, „kulturna saradnja“...
Zašto je to tako?
Godine prolaze, a mnogobrojne fondacije i države, međunarodne i domaće organizacije, ulažu ogromne količine novca da bi se, između ostalog, i kroz različite vidove umetničkog izražavanja, realizovali „umetnički projekti“ koji za cilj imaju upravo „kulturnu saradnju“ i „kulturnu razmenu“, ne obraćajući, pri tome, pažnju na to ko vodi određene projekte, i na to da bi valjda bilo logično da iza njih stoje prvenstveno umetnici i intelektualci, ljudi sa kredibilitetom i kredibilnim biografijama. Zato su i rezultati tih „projekata“ poražavajući, i zato takvi „projekti“ ne ostvaruju svoj osnovni cilj. Ljudi koji realizuju te projekte, i oni koji u njima učestvuju, najčešće se osećaju bespomoćni da se odupru slugeranjstvu ili aktivizmu. Slika koja se pri tome stvara, da ispunjavati zahteve organa jednih država znači ponižavajuće slugeranjstvo, a određenih međunarodnih fondacija i organizacija (odnosno, drugih država) uzvišen oblik osvešćenog društvenog aktivizma – lažna je. Razlika između slugeranjstva i društvenog aktivizma (kako ga vide predstavnici moći savremenog doba) neznatna je. I jedna i druga pojava poništava ono što je u srži svake umetnosti (i u srži svakog istinskog umetnika i intelektualca): pravo na slobodu i na kritičko mišljenje. Umetnik, misleće biće, nije i ne treba da bude sluga (svoje države), ali on nije ni aktivista, njegova uloga nije da sledi unapred zadate (u idejnom, ideološkom smislu) društveno-političke obrasce (drugih država), ma koliko ciljevi tako nametnutih idejnih konstrukcija bili u osnovi plemeniti, kao što to jesu zahtevi za kulturnom razmenom, saradnjom i pomirenjem različitih naroda. Umetnik i intelektualac je čovek kojem je jedini zadatak (ako uopšte i ima zadatak) da kritički promišlja stvarnost, kako bi kroz svoje delo i delovanje, estetski ubedljivo i umetnički uverljivo, uticao na to da ovaj svet bude bolje i lepše mesto za život, pa time i na kulturnu saradnju i kulturnu razmenu.
Zato ljudi koji i pristaju da realizuju raznorazne „umetničke projekte“ na Kosovu, ili da na neki način učestvuju u njima (a među njima ima mnogo čestitih pojedinaca), to čine najčešće iz egzistencijalnih razloga (zbog novca ili nekih drugih pogodnosti), u svakom slučaju iz izvanumetničkih razloga. Otuda je kulturna saradnja i kulturna razmena kroz takve „projekte“ samo prividna, jer se komunikacija među umetnicima i intelektualcima različitih nacionalnosti završava završetkom „projekta“, što svakako ne dovodi do pomirenja. Takođe, vredna i trajna umetnička dela nisu na taj način stvorena, a bilo kakvi rezultati (ako ih uopšte i ima) skriveni su od javnosti, jer nosioci i učesnici „projekata“, svesno odabirajući put slugeranjstva ili društvenog aktivizma, razmišljaju samo o tome kako da što bezbolnije uvere svoje finansijere o sopstvenoj podobnosti (koja je, naravno, neiskrena), ali, najčešće pod izgovorom o ugroženoj ličnoj bezbednosti, ne žele da te „projekte“ javno brane, pogotovo ne u okviru svoje etničke zajednice.
No, to ne znači da saradnje i razmene između Albanaca i Srba na Kosovu nema. Ona je još uvek, nažalost, moguća samo izvan institucija i organizovanog delovanja, i za nju su zaslužni pojedinci koji su svesni da je jedini put kojim kultura i umetnost treba da idu u budućnosti, put od slobode ka ljubavi. I da o tome, javno, i iskreno, i na albanskom i na srpskom jeziku, svedoče. O tome, usotalom, svedoče i njihovi životi i dela. O tome svedoči i primer na početku ovog teksta.
* Autor teksta je pisac i novinar, urednik umetničkog programa u Privatnom kulturnom centru „Akvarijus“ u severnom delu Mitrovice.
Najnovije vesti
