25.11.2023. » 10:42

---

OP - ED Pravo intelektualne svojine kao deo korpusa ljudskih prava

---

---

Koliko znate o pravu intelektualne svojine? Znate li možda koje pravne grane čine pravo intelektualne svojine? Jeste li znali da autorsko pravo, srodna prava i pravo industrijske svojine definišu posredno ili neposredno gotovo svi relevantni međunarodni ugovori i konvencije u oblasti ljudskih prava?

Koliko znate o pravu intelektualne svojine? Znate li možda koje pravne grane čine pravo intelektualne svojine? Jeste li znali da autorsko pravo, srodna prava i pravo industrijske svojine definišu posredno ili neposredno gotovo svi relevantni međunarodni ugovori i konvencije u oblasti ljudskih prava?

Pravo intelektualne svojine (Intellectual Property Law) predstavlja celinu koja se sastoji od autorskog prava i srodnih prava sa jedne strane i prava industrijske svojine sa druge strane.

Autorsko pravo jeste skup pravnih normi kojima se regulišu odnosi i pojave u vezi sa stvaranjem i korišćenjem autorskih dela iz oblasti književnosti, nauke i umetnosti, a njegov osnovni cilj je pružanje pravne zaštite autoru i njegovom delu.

Kada je reč o srodnim pravima (naziv potiče od sličnosti sa autorskim pravom), tu se ubrajaju: pravo interpretatora, pravo proizvođača fonograma, pravo proizvođača videograma, pravo proizvođača emisije, pravo proizvođača baze podataka, pravo prvog izdavača slobodnog dela i pravo izdavača štampanih izdanja na posebnu naknadu.[1]

Podsetiću Vas da je Generalna skupština UN još 1948. godine usvojila Univerzalnu deklaraciju o pravima čoveka (Universal Declaration of Human Rights). Između ostalog, deklaracija je zabranila ropstvo i potčinjenost, podvrgavanje mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju, zatim naglasila jednakost pred zakonom, zabranu proizvoljnog hapšenja kao i pravo na pravično i javno suđenje. Međutim, posebnu pažnju treba obratiti na član 27 stav 1. deklaracije „svako ima pravo da slobodno učestvuje u kulturnom životu zajednice, da uživa u umetnosti i da učestvuje u naučnom napretku i u dobrobiti koja otuda proističe”, i stav 2. “svako ima pravo na zaštitu moralnih i materijalnih interesa koji proističu iz svakog naučnog, književnog ili umetničkog dela čiji je on tvorac.”[2] Ovim članom se štite nosioci subjektivnih prava jedne mlade grane prava koja se u pravnoj teoriji izučava kao pravo intelektualne svojine.

Terminom intelektualna svojina se označava više grana prava koje regulišu autorsko pravo, srodna prava, zatim patent, dizajn, žig, oznaku porekla, zaštitu topografije integrisanih kola i biljne sorte.

Izuzetnu važnost ove pravne oblasti kao i neophodnost zaštite nosilaca subjektivnih prava intelektualne svojine, prepoznala je i Evropska Konvencija o ljudskim pravima (European Convention on Human Rights) u članu 1 Protokola 1 “svako fizičko ili pravno lice ima pravo na neometano uživanje svoje imovine, niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava.”[3]

Iako se u teoriji mogu pronaći različiti stavovi o pripadnosti prava intelektualne svojine korpusu ljudskih prava[4], Evropski sud za ljudska prava je sudskom praksom u brojnim predmeta zaštitio nosioce ovih prava u okviru člana 1, Protokola 1 Konvencije – zaštita imovine fizičkih i pravnih lica (iako je reč o nematerijalnim dobrima).[5]

U Evropskoj uniji ustavna zaštita prava intelektualne svojine dobila je novi impuls nakon usvajanja Ugovora iz Lisabona (Treaty of Lisbon) 2009. godine. U okviru pomenutog ugovora član 17 (2) izričito štiti prava intelektualne svojine, ali bez daljeg objašnjenja termina ili obima zaštite. Smatra se da je u tekstu Ugovora, intelektualna svojina posebno pomenuta zbog „njenog sve većeg značaja i broja predmeta pred sudovima”.  Zaštita koju je definisao član 17 (2) Ugovora, sačinjena je po uzoru na član 1, Protokola 1 EKLJP.

Jednako značajan kao i prethodni međunarodnopravni instrumenti, Međunarodni Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (International Covenant on Economic, Social and Cultural Rights - ICESCR) članom 15 definiše “obavezu država da priznaju pravo svakom licu na zaštitu moralnih i materijalnih interesa koji proističu iz naučne, književne ili umetničke proizvodnje čiji je on ili ona autor.”[6]

Konačno, iako su dobra koja se štite pravom intelektualne svojine prema svojoj prirodi nematerijalna (duhovna), suštinsku potporu, nadnacionalni karakter i zaštitu nosiocima ovih prava je pružilo tumačenje člana 1, Protokola 1 EKLJP koji konkretno proklamuje neometano uživanje imovine bilo kog fizičkog ili pravnog lica – autora, interpretatora, filmskih producenata, proizvođača baze podataka, proizvođača emisije, autora dizajna, pronalazača, zato ne treba imati sumnje da pravo intelektualne svojine možemo posmatrati kao deo međunarodnih ljudskih prava.

 

Milan SMIKIĆ

Doktorand, Pravni fakultet

Najnovije vesti