14.10.2021. » 08:23
OP-ED Zabranjeno je, ali reći ću - Milica Stojanović Kostić
U društvu u kojem se zakoni i prava primenjuju u zavisnosti od onih koji trenutno vrše neku vlast, urušavaju se temelji pravde koja ostaje zauvek sa povezom preko očiju, spora i nedostižna, piše novinarka Milica Stojanović Kostić.
U društvu u kojem se zakoni i prava primenju u zavisnosti od onih koji trenutno vrše neku vlast, urušavaju se temelji pravde koja ostaje zauvek sa povezom preko očiju, spora i nedostižna, piše novinarka Milica Stojanović Kostić.
Pravo na slobodno izražavanje misli je fundamentalno, poput onih na život i rad. Kada ovo pravo institucije ukinu pod izgovorom da je pretnja „osećanjima jedne etničke grupe“ nema mesta o priči demokratskog ustrojstva. Sloboda misli i govora štiti nas od autokratskih režima koji represijom stvaraju privid demokratije. Na Kosovu i Metohiji pravo na slobodu mišljenja i govora ostvaruje se u zavisnosti od toga kom narodu pripadate. Ako pogledamo pravo Albanaca na izražavanje mišlljenja o “genocidu“ ili o rušenju pravoslavnih hramova jer su to „nelegalno sagrađeni objekti“, ono je apsolutno ostvareno koliko god netačno i nepotkovano činjenicama. Javno iznošenje ovakvog mišljenja neće biti sankcionisano iako se može okarakterisati kao udar na verske slobode ili raspirivanje međuetničke mržnje. Sa druge strane, ukoliko imate stav prema reči Metohija, koja označava deo ovog prostora, u prevodu „manastirski posed“, i ukoliko javno kažete istu u društvu Albanaca naićićete na žestoki otpor. Ja sam lično jednom prilikom dobila obrazloženje da ne izgovaram ovu reč jer ona „vređa većinsko stanovništvo“. Zato je Metohija već godinama zabranjen termin na ovim prostorima, u javnom diskursu, u kosovskim medijima i štampi. Onaj koji se drzne da o tome govori u institucijama u Prištini, odmah se sankcioniše i proglašava za „srpskog nacionalistu“. O neslobodi govora na Kosovu i Metohiji govore i primeri uvođenja „verbalnog delikta“ kada se radi o temama kao što su Račak ili bombardovanje SRJ. Ukoliko vaš stav nije jednak onom koji vlada u albanskom javnom diskursu ili „osećaju“ on je pogrešan i kažnjiv zakonom.
Dakle, sloboda mišljenja ne sme da zavisi od mišljenja većine ili represije većinskog stanovništva gde god se ono nalazilo. Kada se ovako selektivno vrši sprovođenje prava očekivano je da zakon nije isti za sve što predstavlja suprotnost demokratskom viđenju sveta. U društvu u kojem se zakoni i prava primenju u zavisnosti od onih koji trenutno vrše neku vlast, urušavaju se temelji pravde koja ostaje zauvek sa povezom preko očiju, spora i nedostižna. Ali ono što stvara nesigurnost u ovako postavljenim osnovama jeste provereno tačna konstatacija da u društvu u kojem se ne poštuje jedno neće se poštovati nijedno pravo. Njihovo poštovanje zavisiće od trenutnog pobednika na izborima. I dok se svi, kao ljudi ne drznemo da odbranimo pravo drugog, svesno ugrožavajući svoje trenutne privilegije, ostajemo zarobljeni nacionalističkom retorikom koja nas vodi ka ukidanju i ostalih osnovnih prava.
Zato se ovdašnja albanska javnost i mediji češće bave situacijom u Avganistanu, jer je on, čini se, daleko a njemu smo toliko blizu samo što se o tome „ne sme!“.
A šta je cilj svega ovoga?
Ako malo odemo dalje u prošlost, samo nekoliko godina prisetićemo se da je Srbima na Kosovu i Metohiji zabranjena i intelektualna sloboda, pravo na odabir štiva za učenje, nadograđivanje ili proste ljubavi prema napisanoj reči. Na administrativnim prelazima ostalo je zaplenjeno više hiljada knjiga srpskih ili stranih autora koji su samo prevedeni na srpski. Znanje je moć, kada vam ga neko zabrani zna da je uradio dobar prvi korak ka sprovodjenju plana za menjanje vašeg mišljenja. Tako u srpskim sredinama južno od Ibra, više nema knjižara ili bilo koje prodavnice gde biste mogli da kupite knjigu. Ipak želja za znanjem jača je od prostih zabrana, pa se kao u najstrašnijim vremenima autokratskih vlasti Srbi „snalaze“ i donose knjige. Veliku zaslugu za to ima i Biblioteka u Gračanici, koja se već godinama bori protiv ovakve odluke prištinskih institucija.
Kada je ukinuta knjiga, prešlo se na jezik, te je poštovanje prava na srpski u institucijama vrlo dobro poznata tema u javnosti na ovom prostoru. Nema ga. I dalje je neostvareno.
Sa jezika prešlo se na govor. Vratili smo se na početak. Ili ovde više odgovara staviti tri tačke, nevoljno ali predviđajući. Ali ono što definitivno treba da nam je duboko urezano kada o svemu ovome govorimo, da se sve to dešava u Evropi, 21.veku pod budnim okom međunarodne zajednice koja će na sva tri jezika još jednom pozvati (deklarativno) obe strane da poštuju osnovne vrednosti demokratije i njenih principa.
Najnovije vesti
