02.07.2021. » 09:49
ПРАЗНЕ ЦИПЕЛЕ ИЛИ БОСЕ НОГЕ
Како би смо дали одговоре на локалне проблеме који се тичу културне разноликости и културне размене и сарадње потребно је објаснити шири аспект, односно глобалне појаве на пољу културе.
Можда се никада није толико говорило о културној разноликости као у 21. веку. Брзина живљења, брзина заборављања, све чешће миграције, убрзани развој дигиталне технологије, доводе културну разноликост у жижу интересовања, она постаје један од главних изазова нашег времена, бар за уметнике који се активно баве културним стваралаштвом и уметничким садржајем.
Миљана Дунђерин
Како би смо дали одговоре на локалне проблеме који се тичу културне разноликости и културне размене и сарадње потребно је објаснити шири аспект, односно глобалне појаве на пољу културе.
Можда се никада није толико говорило о културној разноликости као у 21. веку. Брзина живљења, брзина заборављања, све чешће миграције, убрзани развој дигиталне технологије, доводе културну разноликост у жижу интересовања, она постаје један од главних изазова нашег времена, бар за уметнике који се активно баве културним стваралаштвом и уметничким садржајем.
Проблеми која се тичу културне сарадње не могу се решити тек тако од стране појединаца, иако је уобичајено да је управо појединци покрећу; културна сарадња је један вид политичког волонтеризма, те је најпре неопходан интензивни ентузијазам, пре свега за сарадњу и размену знања и искустава. То је основна полазна тачка.
Са друге стране, културна разноликост некада и сада није исти појам. Данас културна разноликост није само заједничко наслеђе човечанства које треба заштитити и проучавати, већ и ресурс којим је потребно управљати у интересу изградње трајног мира и одрживих облика развоја. Културна сарадња је вид дијалога на свим пољима културне акције, унутар и преко граница заједница које припадају одређеној култури, вери, нацији, које имају исти геополитички положај. Такав дијалог могуће је остварити путем сарадње држава, али ипак понајвише и свестраније у оквиру цивилног друштва и умрежавања. Пракса је показала да је управо сарадња и размена створила нову динамику културне сцене. Интегрисање културне разноликости у широки круг јавних политика даје нови приступ остваривању фундаменталних циљева – изградњи мира и развоја, спречавању сукоба, демократији и људским правима. Стога се све чешће као примери културне сарадње јављају финансирани пројекти од стране међународне инвестиционе политике. Самим тим добијамо ципеле у којима моземо почети да ходамо, да се крећемо у правцу остварења даљих циљева... Али – да ли су нам те ципеле тачне? Да ли нас жуљају? Да ли су довољно високе (ако је култура женског рода)? Да ли су адекватне боје (ако је култура мушког рода)? Да ли су предвиђене за дугу шетњу, или само за показивање? Много је питања, а мало датих одговора.
Често ме људи питају да ли Албанци долазе код вас, излажу ли, да ли сарађујете са њима, зашто не штампате материјал и на албанском језику, зашто вам је све на ћирилици? А ја само погледам у под у своје ципеле и питам се докле ћу у њима ходати? Зашто је појам као што је култура, или, ево, још ужи појам, тачније део ње, уметност, која је универзалног карактера, сведена на локални проблем? Како сачувати достојанство, пре свега човека, са свим својим културним и генетички наслеђеним кодом? Како сачувати културу у целини, а у будућности омогућити евентуалну културну сарадњу између припадника различитих етничких заједница који живе и стварају на овом простору?
Морамо бити искрени. Већ годинама огроман новац улаже се како би се, кроз различите видове уметничког изражавања, реализовали пројекти у циљу афирмације одређених културно-политичких агенди. Уметници постају активисти. А да ли је то нови вид уметности? Или само пожелимо ципеле које сами себи не можемо да приуштимо, па без пробања улећемо у њих? Резултати такве културне политике су поражавајући – изван пројеката невладиних организација, српске и албанске културне институције, установе, организације и даље су затворене за припаднике друге нације.
Ументнику или културном раднику, или активисти, да би стварао, и тиме „мењао свет“, неопходна је – слобода. Неопходно му је да ради у својој професији, да буде професионалан уметник, а не универзални мајстор за струју и воду, за зид. Када уметник има слободу, направи најјаче светло, које, кроз време, тече као вода и прескаче све зидове на путу. То светло мора да одговори на питања: ко смо били, ко смо сада, и ко ћемо бити. Зато је уметнику потребно дати пространство слободе. Само тако оставиће траг на пољу уметности, па тиме и допринос општој култури. Како очекивати културну сарадњу, ако не постоје елементарни услови да се осетимо као слободна бића?
То је први разлог за то што нема интезивније међуетичке културне сарадње, а кад и постоји траје кратко. Нажалост, последњих година заиста имамо само привид културне размене и сарадње.
Други разлог. Често причам, полемишем, размењујем мишљења са младим културним активистима из читавог региона. Знате шта они кажу? Кажу музика конектинг пипл, уметност конектинг пипл, али нико не конектинг нас. У каквом су заправо положају културни радници, уметници? Зашто плату примају и директор културног центра, и чистачица културног центра, и дизајнер, и фотограф, и менаџер, сви – осим уметника? Уметници најчешће морају сами да се сналазе и преживљавају како знају и умеју. Како то да постоје људска права, права активизма, права на родну равноправност, права на језик... а не постоје права за уметнике, дакле ствараоце првог реда? Њихова права су заправо најугроженија, а они су увек ту да подрже све покрете и све акције, и да буду у првим редовима у борби за права других. Сада ће неко рећи како сам пристрасна због своје професије, али заиста јесте тако. Све док нам однос према уметницима буде овакав, културна размена и сарадња нема будућност, јер уметници су ти који је креирају, они су ти који записују садашњост, они су ти који су исписали историју. Уметност је само мали део културе, али је њен темељ. Темељ куће. Када позивамо госте у ту кућу културе, уметницу су нам неопходни, да бисмо имали шта да им покажемо.
А шта радити док се не успостави бољи однос према уметности и успешнија културна сарадња?
Потребно је да престанемо да се питамо да ли постоји културна сарадња између Срба и Албанаца, Турака и Грка, Македонаца и Бугара, већ каква је та сарадња, и да ли има на чему да се заснива? И Албанци и Срби, и сви људи овог света, имају тек по неког уметника који чека слободу да би будућност свима била лепша.
* Ауторка текста је ликовни уметник и психолог, оснивач и директор Приватног културног центра „Акваријус“ у северном делу Митровице.
Najnovije vesti
