13.03.2025. » 12:22
Umetnost kao politička igra
U proteklih više od dve decenije na Kosovu, uprkos izrazito nepovoljnim političkim, bezbednosnim i ekonomskim okolnostima, između različitih nacionalnih zajednica, a pre svega Srba i Albanaca, razvijena je, barem u osnovi, takozvana „kulturna saradnja“ i „kulturni dijalog“. Ovaj dijalog, međutim, ostaje daleko od ozbiljnije kulturne razmene, što potvrđuje njegov ograničen i parcijalan karakter, koji uglavnom funkcioniše van institucionalnih okvira, što stvara prostor za površne i često neautentične oblike interakcije.
Za srpsku zajednicu, i na Kosovu i izvan njega, albanska kultura ostaje uglavnom nepoznata, a interes za njenim dubljim proučavanjem gotovo da ne postoji. Ovo je očigledna posledica ne samo političkog distanciranja, već i neprepoznavanja kulturne vrednosti kao sredstva za prevazilaženje etničkih i ideoloških barijera. S druge strane, starija albanska generacija pokazuje određenu svest o značaju srpske kulturne baštine, naročito u kontekstu bivše jugoslovenske kulture, ali i oni ostaju pod uticajem kolektivnog sećanja, koje je u velikoj meri oblikovano kroz istorijski konflikt. Mlađi Albanci, međutim, nemaju čak ni osnovnu predstavu o postojanju savremene srpske umetnosti na Kosovu, dok je kod srpske omladine prisutno samo površno poznavanje fragmenata savremene albanske kulture, koje se svodi tek na elementarnu informisanost, obojenu stereotpiskim mišljenjima.
Kritički posmatrano, ovaj „kulturni dijalog“ nije ništa više od simulakruma – površinske razmene bez stvarne interakcije i dubljeg razumevanja. Umesto da postane prostor za istinsku kulturnu i intelektualnu razmenu, on je često sveden na gest, čiji je cilj više politički, nego kulturološki. Kulturna saradnja, dakle, nije u stanju da prevaziđe prepreke koje čine osnovne razlike među narodima – kulturne, etničke i političke. Bez istinske želje za razumevanjem i bez ulaganja u obrazovanje koje bi omogućilo dublje upoznavanje i razumevanje drugih kultura, ovaj dijalog ostaje zatvoren u svojim okvirima, nedovoljno angažovan i, nažalost, često prepoznatljiv kao manifestacija više politike nego kulture. Mladi Srbi i Albanci, koji danas žive na Kosovu, gotovo da ne poznaju jezike svojih komšija, a kada već moraju da komuniciraju, to čine isključivo na engleskom jeziku. Ova jezička barijera dodatno produbljuje provaliju između dve zajednice, sprečavajući stvarnu kulturnu i socijalnu interakciju koja bi mogla doprineti razumevanju i smanjenju tenzija. Nažalost, jezik, kao temeljni nosilac kulturnog identiteta, postaje još jedan faktor koji neguje distancu, a ne povezanost među narodima. Osim toga, konflikt na Kosovu, koji je kulminirao tokom 1999. godine, ostavio je trajne rane koje se i dalje manifestuju na svakom koraku. Rat i nasilje su ostavili duboke emocionalne i psihološke ožiljke na oba naroda, stvarajući trajnu atmosferu nepoverenja i sumnje, koje ostaju duboko ukorenjene u kolektivnoj svesti, oblikujući svakodnevne odnose između Srba i Albanaca. Potisnute traume i sećanja na nasilje iz prošlosti su prepreke za svaki oblik iskrenog dijaloga i saradnje, kako kulturne, tako i političke. U kontekstu ove međusobne nepovezanosti i sumnje, kulturna saradnja između Srba i Albanaca ostaje u začaranom krugu. Konflikti iz prošlosti su, nažalost, i dalje prisutni, ne samo kao istorijske činjenice, već kao prepreke svakodnevnoj saradnji i izgradnji međusobnog poverenja.
Nevladin sektor i civilno društvo na Kosovu u teoriji bi trebalo da igraju ključnu ulogu u procesu pomirenja između Srba i Albanaca, delujući izvan političkih okvira i institucionalnih ograničenja. Kroz inicijative koje podstiču dijalog i izgradnju međusobnog poverenja, stvarale bi prostor za konstruktivnu interakciju, koja je često odsutna u zvaničnim političkim diskursima. Ali, čak i da imaju resurse, potencijal i volju da to čine, bili bi negativno targetirani od strane političkih elita, što bi proizvelo osudu lokalne zajednice. Zato nevladin sektor teško svojim delovanjem može da prevaziđe duboko ukorenjene etničke i političke podele, pa uticaj civilnog društva ostaje fragmentiran i ograničen. Politički i kulturni antagonizmi koji oblikuju društvene narative i dalje prevazilaze apstraktne pokušaje pomirenja, čineći mnoge od tih inicijativa jednako neautentičnim površinskim gestovima, a ne temeljnim promenama. U tom smislu, NVO jedva da može da ostvari opipljive i trajne efekte na polju kulturne razmene, jer njihova delatnost često ostaje unutar okvira simboličkih i sporadičnih inicijativa, nedovoljnih za prevazilaženje postojeće situacije.
Kultura i umetnost, u teoriji, mogu da predstavljaju mostove između razdvojenih naroda. Na Kosovu, međutim, uprkos neospornoj potencijalnoj moći koju poseduju, ove oblasti ostaju zarobljene u političkim i etničkim okvirima koji ih, umesto da ih povežu, često samo dalje polarizuju. Kultura i umetnost bi trebalo da budu prostor za refleksiju i dijalog, ali, u stvarnosti, često se koriste kao površinske fasade koje maskiraju dublje, nerazrešene društvene traume. Stvarni uticaj kulture na Kosovu ograničen je ne samo političkim, već i kulturnim skepticizmom s obe strane. Rezultat su često kulturni sadržaji koje čine oni narativi koje političke elite preferiraju, dok se potiskuju oni koji ukazuju na kompleksnost i višeslojnost postkonfliktnog društva. Na Kosovu umetnost i kultura često ostaju u senci geopolitičkih interesa, gde su kulturne inicijative uglavnom osujećene zbog nedostatka institucionalne podrške i političke volje.
Stvarni uticaj kulture i umetnosti na Kosovu ostaje ograničen, jer su ukorenjene u širem društvenom i političkom okruženju koje, pre svega, vidi kulturu kao sredstvo političkog obračuna i zatvaranja u sopstvene nacionalne okvire. Kultura bi mogla da postane prostor za izgradnju trajnog mira, ali samo ako se oslobodi od političkih okova i postane autentičan dijalog među narodima a ne samo još jedan oblik političke gestikulacije. U tom smislu, kultura i umetnost na Kosovu i dalje čekaju na svoje prave, iskrene funkcije – bez maskiranja stvarnih problema za koje je samo umetnost, u svojoj najčistijoj formi, sposobna da ponudi odgovore.
Aleksandar Dunđerin
Autor je književnik i urednik programskih aktivnosti u PKC „Akvarijus“
Najnovije vesti
