24.05.2022. » 18:59

Op-ed - Vreme je za institucionalne akcije!

Pitanje nestalih lica iz nedavnog rata na Kosovu veoma je nejasno! Uz veliki broj lica čija se sudbina još uvek ne zna, bolnije je to što njihove porodice i dalje čekaju da čuju bilo kakve vesti o sudbini svojih najbližih!
Vrlo često kada vidim vesti na ovu temu, nekako nemam nikakav komentar ili ostanem bez reakcije, jer se tema nestalih ne tretira kako treba. Gotovo da se mediji 'utrkuju' ko će od medija prvi preneti vest o smanjenju broja nestalih (kada se pronađu posmrtni ostaci) i nekako izgleda veoma nepotrebno "hvaliti" se ovakvim vestima. Kada pročitate sa pažnjom takvu vest, vidite da to nije vest koju otkrivaju sami mediji već ih zvanično plasiraju relevantne institucije. Malo je vesti i medija koji se istinski bave stradanjem nestalih i njihovih porodica!
Jedan od stubova suočavanja sa prošlošću, i ,nesumnjivo, njen sastavni deo jeste rešavanje pitanja nestalih osoba i njihovih porodica. Drugo, polako ali sigurno, počinjemo da zaboravljamo vrednosti kao što su kolektivno pamćenje, zajednička kulturna baština, istorija i razni narativi. Ipak, glavni krivci za ovo ostaju relevantne institucije koje su u velikoj meri doprinele fenomenu zaborava. Na primer, jedna od oblasti koja bi mogla da doprinese rešavanju pitanja nestalih jesu visokoškolske ustanove, gde bi se u periodu od najviše 5 godina moglo doći do svih podataka o nestalim licima i njihovim porodicama, kao što su osnovni biografski podaci, ali takođe ante i post mortem podaci. Kao što je poznato, mnogi podaci nedostaju jer niko nije zainteresovan da ih prikuplja. Da bismo posedovali te podatke, potrebno je mnogo rada i istraživanja. S druge strane, postoje dokumentovani podaci u deklarativnim informacijama rodbine nestalih, međutim, koliko oni mogu biti relevantni za bilo kakav dalji proces, postavlja se pitanje?!
Jedino sigurno je da se o njihovoj sudbini ništa ne zna već 22 godine. Sve porodice nestalih nadaju se da će jednog dana imati informacije o svojim najbližima. Ako bi nadležne institucije mogle da se angažuju na prikupljanju potrebnih podataka o nestalim licima, onda će to morati da učine bez uznemiravanja živih srodnika, jer je ogromna patnja vraćati sećanja na slučaj koji se desio pre 22 godine. Tačne podatke verovatno nikada nećemo saznati jer su čak, rekao bih, i uvaženi članovi porodice možda zaboravili detalje slučaja (slučaj nerazjašnjenih sudbina nestalih lica nije primer samo našeg podneblja,već se desio i drugim zemljama) i vrlo je izvesno da se izjava neće u potpunosti poklapati sa slučajem. Članove porodice treba maksimalno poštovati, ostaviti ih na miru, jer nije etički vraćati se na pređašnja sećanja i stvarati novu patnju, već institucije treba da podignu svoju odgovornost i svoju agilnost na viši nivo i da se bave konkretnim rasvetljavanjem slučajeva.
Detaljne podatke o nestalim licima prikupljali su 10-15 godina posle rata UNMIK, Međunarodni crveni krst i ICMP, kao i FHP Kosovo. Neki od ovih podataka su dostavljeni našim institucijama (Crveni krst Kosova i vladine institucije), ali u kojoj meri i sa kojom tačnošću - ne znam.
Međutim, činjenica je da je rešenje ovog problema i dalje ostalo na marginama vladinih agendi koje se politizuju i koriste za potrebe dnevne politike na Kosovu bez strateškog pristupa koji bi se bavio potrebama članova porodice nestalih, u cilju konačnog razrešenja sudbine nestalih a istovremeno institucionalnog razrešenja njihovih brojnih egzistencijalnih problema (psiho-socijalnim, pravno-imovinskim itd.).
Često ističem „institucije“, a namerno ne ističem koje. Smatram da nije potrebno baviti se marketingom pominjući ih jer nije pametno služiti se hvalisanjem institucija koje godinama nisu radile svoj posao. Reč je o nadležnim organima (kada se od njih traže informacije u vezi sa sudbinom nestalih lica), a istovremeno i o nadležnim institucijama (kada je potrebna njihova međusobna saradnja u rasvetljavanju sudbine nestalih lica).
U ovom slučaju, odgovorne institucije su u Srbiji, dok su relevantne institucije sve one koje mogu doprineti rešavanju problema (kosovske, srpske, međunarodne institucije itd.).
Drugi primer na koji se možda mogu pozvati jeste nemačka država. Nemački Crveni krst završiće svoju dužnost koja se tiče traženje nestalih osoba iz Drugog svetskog rata 2023. godine, čime će biti okončana višedecenijska potraga (izvor: Dojče vele). Kao što znamo, Nemačka je jedna od najmoćnijih država na svetu, međutim, ona ima višedecenijsko iskustvo u ovoj oblasti i bilo bi dobro da se njihova praksa dokumentovanja nestalih osoba usvoji i primeni u situaciji i u našoj zemlji. Naravno, ovaj posao treba da rade institucije. Naravno, u saradnji sa organizacijama koje se posebno bave nestalim osobama i izgradnjom pomirenja. Organizacije (neke, ne sve) mogu čak biti dobri primeri lekcija naučenih iz praksi koja je zasnovana na dokumentovanju informacija o nestalim osobama.
Mnoge posledice mogu nastati kao rezultat nefunkcionisanja sistema. Upoznati smo sa činjenicom da je nezaposlenost jedan od najbitnijih stubova razvoja zemlje, takođe zdravstveni i obrazovni sistem nije na zavidnom nivou u našoj zemlji, i potrebne su hitne intervencije da se situacija popravi, međutim patnja porodice nestalih osoba je nešto drugo, i ta patnja ne sme da se poredi sa hitnim potrebama koje bi dovele do poboljšanja situacije na ovim našim podnebljima. Došlo je vreme kada moramo hrabro da se nosimo sa bilo kojom vrstom situacije sa kojom treba da se suočimo;prvenstveno saznati sudbinu nestalih, nakon toga izvinjenje i prihvatanje izvinjenja, a ovim koracima se, zasigurno, započinje sa procesom pomirenja između država (ma kakve one bile). Dakle, moramo da se bavimo prošlošću još nekoliko godina, možda čak i više decenija (kao u slučaju Nemačke, ili Francuske) i zatvoriti ovu temu na najbolji mogući način te nastaviti da se bavimo drugim razvojnim temama zarad boljitka narednih generacija.
U slučajevima kada dođe do smene generacija, to će imati posledice po institucije, jer će nas buduće generacije kriviti za posao koji sadašnja generacija (bilo institucije ili drugi) nije radila, ili je radila polovično. Takođe, buduće generacije porodica nestalih će postavljati pitanja o njihovim porodicama, koje će,zasigurno, ostati bez odgovora.
Konačno, i ja prilično zahtevam da saznam šta se desilo u vezi sa nestankom mog dede od 1945. godine, čija se sudbina još uvek ne zna, samo se veruje da je [ga] ubio tadašnji sistem! Niti se zna gde je sahranjen, niti se zna nešto o njegovim posmrtnim ostacima. Toliko decenija je prošlo bez rezultata! Ima mnogo drugih primera; međutim, primere u prvom licu jednine lakše je ilustrovati.

Projekat „Suočavanje sa prošlošću i pomirenje na Kosovu kroz podizanje svesti o pitanju nestalih “ deo je projekta „Mreža za pomirenje REKOM“ koji finansira Evropska unija. Njegov sadržaj je isključiva odgovornost Centra za zastupanje demokratske kulture i ne odražava nužno stavove Evropske unije.

Najnovije vesti