Amandmanom na kosovski Zakon o statusu i pravima boraca i žrtava rata, i žrtve seksualnog nasilja su dobile kakvu-takvu pravdu. Međutim sam zakon, a i Strategija koja ga prati, koja bi uskoro trebalo da uđe u proceduru parlamenta u Prištini, status žrtve priznaje samo od 27. februara 1998. do 20. juna 1999. godine, što srpske organizacije vide kao diskriminaciju i flagrantno kršenje ljudskih prava manjinskih zajednica na Kosovu, a naročito srpske. Nade polažu u međunarodnu zajednicu, za koju veruju da će reagovati i sprečiti ozakonjivanje diskriminacije žrtava.
Strategiju, odnosno nacrt uredbe o utvrđivanju položaja za žrtve seksualnog nasilja tokom rata 1999. godine sastavio je Nacionalni savet koji je pre godinu i po dana osnovala kosovska predsednica Atifete Jahjaga. Savet većinom čine predstavnici nevladinog sektora, a u njemu nema nijednog predstavnika manjinskih zajednica, ni Srba, ni Roma, ni Goranaca, ni Aškalija, ni Egipćana.
- Nacrt obuhvata diskriminatorski vremenski okvir i time oduzima pravo za priznanje i bar nekakvu nadoknadu i finansijsku pomoć žrtvama seksualnog nasilja. Taj vremenski okvir je postavljen s obrazloženjem da je rat završen juna 1999, ali ne treba zaboraviti da su akcije koje su se desile nakon tog perioda takođe posledice rata. Ako ova strategija prođe, flagrantno se krše ljudska prava svih zajednica. Apelujem na međunarodnu zajednicu i sve nevladine organizacije na Kosovu da reaguju - apeluje Dušan Radaković, direktor nevladnine organizacije Centar za zastupanje demokratske kulture iz Kosovske Mitrovice.
Tim dokumentom se po ko zna koji put nad Srbima i srpskim ženama krše ljudska prava, zaključuje i Milena Parlić, sekretar Udruženja stradalih na KiM.
Čuti i glas manjina
Nacrt Strategije i obrazac za prijave za registrovanje žrtava, koji će se dostaviti Komisiji kosovske vlade (koja bi trebalo da počne sa radom u oktobru), usvojen je na poslednjem, četvrtom sastanku Nacionalnog saveta. Zvanični predlagač u parlamentu biće kosovsko Ministarstvo rada i socijalne zaštite.
- U radu tog saveta neophodno je učešće i predstavnika manjinskih zajednica. Njihov glas o ovako važnoj i osetljivoj temi mora da se čuje - ističe Dušan Radaković.
- Svako nasilje nad ženama je neprihvatljivo i za kaznu po kratkom postupku, ali nije čudo što se kosovski Albanci sećaju samo navodnih srpskih zločina. A koliko žena su silovali takozvani "borci" oslobodioci i stranci, i u kakvim uslovima i danas žive i koliko se poštuju žene na KiM niko ne pominje - ogorčeno ističe naša sagovornica.
Onda dodaje da je za "vreme ratnih dešavanja bilo silovanja i muškaraca i žena Srba".
Simić: Trajne posledice
Slavko Simić ističe da su "posledice silovanja trajne kod svih žena koje su bile izložene takvom zločinu, čine ljudi koji usred rata izgube razum i osećanje".
- Žene koje su bile izložene toj vrsti nasilja i danas trpe mentalne posledice. A mi smo deo Balkana, i ovo je ipak Kosovo, i na žalost, kosovsko društvo je konzervativno i muškarci imaju potpuno neodgovoaran odnos prema ženama, koje su, na žalost, stradale krivicom i nedogovornim ponašanjem određenih "dičnih ratnika". Usvajanjem zakona 20. juna 2014. najzad je ispunjen zahtev da žene koje su žrtve seksualnog nasilja tokom rata dobiju zakonsku zaštitu i neki svoj status, i taj zakon sa puno podrške pozdravljam, podvlači Simić.
- Zato je ova Strategija morala da se bavi i silovanjima nakon dolaska međunarodnih snaga, kada su srpske žene bile potpuno prepuštene na milost i nemilost albanskim zločincima. Srbi su dokazali da svaka žrtva ima ime i prezime, i da svaki zločinac, bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost, treba da odgovara za zločin koji je počinio, ali izgleda da naše komšije ne osećaju isto kad su u pitanju njihova nedela. Kad je reč o silovanjima Srpkinja i nealbanki, i dalje imam gorak ukus u ustima, sećajući se ponovnog suđenja "gnjilanskoj grupi", i zločina nad dvema Srpkinjama iz Gnjilana - kaže Parlićeva.
(Ne)pravda pred Specijalnim sudom?
Specijalni sud koji će procesuirati ratne zločine OVK radiće po kosovskim zakonima, i pitanje je da li će sve žrtve seksualnog nasilja tokom rata biti u ravnopravnom položaju pred njim, uz ovako sastavljen zakon.
Šesnaest godina od sukoba ne postoje tačni podaci o tome koliko je žena silovano tokom ratnih dešavanja na Kosovu. Hjuman rajts voč saopštio je da poseduje "uverljive podatke za 96 slučajeva seksualnih napada od strane pripadnika Vojske Jugoslavije, srpske policije i paravojnih snaga tokom NATO bombardovanja" 1999. godine. Parlićeva ističe da se nijedna relevantna međnarodna organizacija za zaštitu ljudskih prava nije bavila ratnim zločinom seksualnog zlostavljanja i nasilja koji su počinili pripadnici OVK.
Kontradiktoran zakon
Arugument da se status žrtve odnosi samo na zločine počinjene do juna 1999., kada su zvanično okončani sukobi na Kosovu, obara isti taj Zakon o statusu i pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodice. Naime, član 3 (stav 1.14) definiše nestala lica kao žrtve rata i obuhvata sve civile nestale do 31. decembra 2000. godine. Tada je zakonodavac vodio računa o posledicama rata, navodeći takav vremenski okvir kao "posledicu borbe na Kosovu u periodu 1998-1999. godine".
- To što se niko nije bavio ispovestima i dokazima o silovanim Srpkinjama, i što državna sekretarka u Ministarstvu spoljnih poslova Velike Britanije i posebna izaslanica britanskog premijera za sprečavanje seksualnog nasilja u konfliktima, baronica Džojs Enelej, tokom posete Kosovu, sa članovima Nacionalnog saveta za žrtve seksualnog nasilja tokom rata posećuje nevladine organizacije žena u Glogovcu i Đakovici, a ne interesuje se za srpska udruženja žrtava i podizanje svesti o silovanim Srpkinjama, ima ozbiljan kontekst. Mišljenja sam da se ova Strategija planski usvaja pre formiranja Specijalnog suda za ratne zločine OVK, a koji će se sigurno baviti i procesuiranjem zločina nad žrtvama silovanim tokom predratnih i ratnih sukoba. Da nije tako, ne bi Hjuman rajts voč iznosio brojke, ne bi gospođa Enelaj i Jahjaga insistirale na osnivanju suda tek nakon izmenjenog Zakona o statusu i pravima boraca i žrtava rata u parlamentu u Prištini, zaključuje Milena Parlić.
Na potezu misija Oebsa
Slavko Simić, šef poslaničkog kluba Srpske liste u kosovskom parlamentu, ističe da je zakon usvojen s mnogo zakašnjenja, ali da njime najzad žene koje su žrtve seksualnog nasilja tokom rata imaju zakonsku zaštitu.
Nema pravde
Milena Parlić veruje da "Srpkinje koje su doživljavale i preživljavale najteža i najveća poniženja, sigurno ne bi tražile ostvarivanje prava i finansijsku nadoknadu pred kosovskim zakonima":
- Ali, sa ovakvim potezima, na kraju ćemo mi ispaštati za svoje zločine, a za zločine nad Srbima, nad kidnapovanim, ubijenim, silovanim ženama, muškarcima i decom srpske nacionalnostu, biće nadležan izgleda jedino Bog.
- Dalji proces implementacije i analize o ovoj kategoriji biće u rukama aktera koji se direktno bave problemom žena žrtava seksualnog nasilja, a to su NVO, misija Oebsa i poslanici u Skupštini Kosova, jer oni mogu najbolje da razumeju detalje ovog zakona - kaže Simić.
Kabinet kosovske predsednice upitali smo zašto Strategija status žrtve seksualnog nasilja tokom rata priznaje samo za period od februara 1998. do juna 1999.godine, zašto kao žrtve rata ne prepoznaje zločine nad ženama koji su se dogodili nakon tog perioda i zašto na izradi tako važne strategije ne učestvuje niti jedan od predstavnika manjinskih zajednica na Kosovu. Odgovor nismo dobili.
