14.04.2024. » 19:51
OP - ED Umetnik, publika, politika
Društveni značaj umetnosti često se vezuje za društvenu koheziju. Naime, pretpostavka je da umetnički programi, bez obzira da li se radi o posmatranju ili aktivnom učestvovanju, kreiraju zajedničku osnovu za određenu društvenu grupu i omogućavaju razmenu ideja, osećanja i misli.
Društveni značaj umetnosti često se vezuje za društvenu koheziju. Naime, pretpostavka je da umetnički programi, bez obzira da li se radi o posmatranju ili aktivnom učestvovanju, kreiraju zajedničku osnovu za određenu društvenu grupu i omogućavaju razmenu ideja, osećanja i misli. Umetnost na taj način predstavlja kohezivni faktor okupljanja određene zajednice. Fanovi muzičkih bendova, kulturno-umetnička društva, kulturni centri, udruženja ljubitelja nekog umetničkog pravca ili umetnika, klubovi prijatelja i mecena kulturnih institucija – sve su ovo oblici udruživanja i povezivanja oko umetničkog dela ili druge umetničke vrednosti. U mnogim studijama na temu društvenog značaja umetnosti navodi se da su projekti koji se bave umetnošću doprineli stvaranju novih prijateljstva, povećanju tolerancije i razumevanja, rešenju konflikata, povećanju želje za pripadanjem, interkulturnom, intergeneracijskom i interetničkom razumevanju, jačanju zajednica i smanjenju lošeg ponašanja, što nam ukazuje na to da kulturna participacija jeste faktor koji pozitivno utiče na socijalnu koheziju. Kulturna participacija se tako vezuje i za kulturnu raznolikost, koja se opet nalazi u samoj osnovi pluralističkih društava. Ovo je ujedno i razlog za podršku finansiranju umetničkih i kulturnih programa, naročito onih koji se bave inkluzijom marginalizovanih grupa, interkulturnom medijacijom i dijalogom. Društvo koje se brine o pravima građana na pristup kulturi ima veće šanse uspeha nego ono društvo u kojem pravo na aktivno učešće nema značajniju ulogu.
U mnogim zemljama kulturna participacija predstavlja način demokratizacije i političkog angažovanja stanovništva. Ovakva ideja je sadržana u pojmu kulturnog građanstva. Naime, postojanje građanskog, demokratskog društva pretpostavlja osećaj pripadanja pojedinca društvu i njegovim vrednostima, kao i preuzimanje odgovornosti, odnosno prava koja iz toga proističu. Ta prava su politička i ekonomska, ali i kulturna, jer je domen vrednosti, ideja (i ideologija), navika, praksi i ličnih i kolektivnih izraza, pre svega domen kulture.
Kulturna strategija ima pre svega konceptualnu politiku, sadrži više aktivnosti koje imaju za cilj upoznavanje, predstavljanje, analizu i produkciju umetničkog individualnog i kolektivnog dela i javni razgovor sa umetnicima. Namera bi trebala da bude da približimo ljudima process nastanka umetničkog dela, produkcije umetničkog dela, izlaganja, tumačenja i kritičkog promišljanja, kako bi se ojačala veza između umetnika stvaraoca i publike percipijenta, njihovog povezivanja i uključivanja u umetničku produkciju.
Dosadašnje razmišljanje o “umetničkom polju” zadržava se na institucijama umetnosti (u prostoru države i tržišta) i obrazovanja (javnog i privatnog), mislim da je potrebno otvoriti odnos koji se uspostavlja u samoj strukturi umetničkog dela, a to je odnos između umetnika i njegove publike. Ljudi kojima je delo namenjeno i čiji estetski sud se očekuje ukoliko je reč o delu umetnosti.
Trenutno domen kulturne politike pokušava da nađe odnos – mera između moći političke, izabrane vlasti (partija), ekspertne administracije (čiju moć garantuje njena nesmenjivost i bliskost vlastima) i intelektualnih i umetničkih elita koje su, boreći se za demokratizaciju društva, uspele da obezbede veliki stepen autonomije u kulturnom domenu, tako da je upravljanje javnim sektorom kulture prepušteno njihovoj ekspertizi, dok se svaka odluka vlasti ili administracije kojom se umanjuju sredstva određenoj ustanovi ili manifestaciji doživljava kao „cenzura” njihovog delovanja. Postoji nekoliko osnovnih parametara na osnovu kojih se razmatra demokratičnost kulturne politike. To su, pre svih, model kulturne politike, mehanizmi odlučivanja, potom raznovrsnost instrumenata, javni dijalog (uspostavljanje konsenzusa o najznačajnijim strateškim pitanjima među sektorima) kao i transparentnost celokupnog modela. Naravno, demokratičnost modela još uvek nije garancija kvaliteta kulturne politike, ali jeste jedna od ključnih pretpostavki, jer iskustvo pokazuje da je uspešnih „autorskih” kulturnih politika bilo veoma malo; s druge strane, uspešnih državnih modela skora da nema. Demokratski princip upravljanja kulturom da bi bio ostvaren, ne sme biti partijskog upliva indirektnim mehanizmima i partijskim kanalima, kao ni autocenzure na polju umetnosti.
Srž je, dakle, umetnička kritika i njen razvoj. Ohrabrivanje na kritiku, budući da je ona posrednik između umetničkog dela i gledaoca, odnosno publike. Umetnička kritika ne može biti negativna, već isključivo afirmativna – čak i kada je vođena kritičkom svešću društveno anagažovanih ljudi.
Miljana Dunđerin, Direktoka Kulturnog centra Akvarijus
Najnovije vesti
